Literarni vrhunac, kaže Marina, jeste kada napišeš nešto što toliko smori da... uđe u lektiru.

Tako smo rešili da priču o devojci koja je lice zaboravila u pubertetu, te koja putuje kroz vreme da bi ga pokupila, ne bi li je njen aktuelni dečko, nakon što je vidi sa licem, šutnuo jer se ispostavlja da je ona ružna (ili barem ne njegov tip) - umesto na petnaest, pišemo na hiljadu strana.

To bi otvorilo i hiperpragmatične teme tipa - da li poglavlje to i to, gde se na trideset strana opisuje koliko je njen dečko bio lep, svedoči, zapravo, o tome da je JukeAtz bio gej, da je Marina bila strejt, ili su se nekako podelili pišući ga... Ili su, možda, napravili foru sa namernim homoerotskim motivima samo da bi se u budućnosti neko pitao to isto, a zapravo su i Marina i JukeAtz bili potpuno suprotnih polova do nekoliko godina pre pisanja.

Da, eto nas u lektiri za nekoliko godina? decenija? vekova? Bićemo kanonizovane kučke.

Jippi jej.

Leto i nije toliko loše. Ostavlja mnogo mesta za kopanje po kutijama.

U jednoj od njih, nekakav komunistički mejnstrim članak by moja keva, pisan davne 1974. godine. Kaže, tada je bila na liniji, tek posle je terala kontru. OK.

Uključim Radio Smederevo i čujem jednu svoju reklamu koju pakovah pre dve godine. I još dva edita te reklame, na foru - nekakvi zvuci + kraj moje reklame + još nekakvih zvukova. Radio Smederevo mrzim, ne idem više na SD Cafe, za koji je dotični spot rađen... Ali ipak, reklama je tu. I zanimljivo je pomisliti da sam, eto, prisutan u etru bar nekoliko puta po petnaest sekundi dnevno.

Otvorim drugu kutiju i u njoj nađem sebe u previše štampanih oblika.

Mda.

U sedmom osnovne sam se motao po jednoj štampariji. U osmom su me strpali pred mikrofon, a počeo sam i da piskaram. Dok su moji vršnjaci prosipali andrićevske rečenice i gomilu istih slali na konkurse, ja sam honorarno pisao za neke smederevske listove. U srednjoj, dok su ljudi išli u Petnicu i na takmičenja iz čega sve ne, ja sam čitao vesti i pakovao plejliste i reklame na lokalnom radiju. Od pisanja sam odustao jer se ne isplati, juriti izdavača za bilo šta veće od tri strane je samo preveliko nerviranje i ništa više. Do you recognize a pattern here? Ipak, u poslednje vreme su svi osim mene uspešni u nalaženju poslića...

Pisati za Mons je OK. Honorar nije loš, a mogu da pišem o nečemu što me iole zanima. Kako god, Mons je usko specijalizovan i izlazi četiri puta godišnje, pa ne pruža toliki prostor za egzibicije.

I opet sam u fazi kada mislim da je novinarstvo neisplativo. Ne želim da mi se budućnost svede na piskaranje u nekom lejm lokalnom mediju ili još gore - dopisništvu u unutrašnjosti, za bedu od deset hiljada dinara mesečno... A tako, elem, izgleda ova profesija u Srbiji. Whatevah.

Pisati o Adamsu, pak, krupniji je zalogaj no što očekivah... Iako sam fan. Okoreli. Zoran Jakšić će mi odgovoriti na neka pitanja o prevodu. Samo nikako da se pokupim i pošaljem mu ih.

Osećam se kreativno potisnuto. Nevezano za ovo. Inače.

Mnogo ljudi iz naftalina. Mnogo mesta koja me podsećaju na mnogo stvari. Prolazak pored muzičke škole (gde mi fale tri ispita da maturiram), pa pored startnog mesta nikad položenog a ipak iskeširanog vozačkog ispita, sedenje u nenormalno fensi i prilično skupom kafeu koji se nalazi baš tamo gde se nalazio moj omiljeni kafić, dok ga nisu zatvorili... Previše flešbekova po metru kvadratnom, i previše nezavršenih poslova koji se vuku okolo i očekuju da im makar dam malo hrane iz konzerve i činijicu vode.

Sinoć pokraj Muvanja na Adađu. Miks tucačina savremenih i devedesetih nesavremenih. Zanimljivo je bilo brojati ljude u zelenom. Da, onih u crvenom gotovo da i nije bilo. Doduše, i ja sam bio u zelenom, ali ja sam uvek u zelenom... To će mi jednom doći glave.

Ah, da. I televizor hvata samo Rumuniju Dva.